Biciklom oko sveta -- www.gea-tour.com

[srdjoni]

Pre je bilo pitanje života ili smrti hoće li se iz prve naći mesto za šator a sad je došlo do toga da je umeren cim ako se zbog birokrata ne može prečicom pa će put morati da bude 5000 km duži i da pređe preko 14 oblasti naseljenih loše raspoloženim plemenima psoglava xD

Jbg., očvrsnulo se vremenom...

[Sci]

Fenomenalne fotke, Kavkaz je cudo. Samo napred, jos malo i sve ce postati ravno i lakse za voznju. Imas li plan i rutu, ides preko Astrahana ili kako?

[pauza]

Mix, nasmeja me. A u pravu si . Primetila sam da sam prestala da se bojim mnogo čega i da se više ne brinem oko gomile stvari, ali sam malo popustila s nervima kada su u pitanju cimanja i tako neke ljudske reakcije. Valjda to ide skupa, ne ynam.

Kazbegi je zaista neverovatan, i ja mislim da su to najlepši predeli još od RUmunije.

Idem na Astrahan gde imam smeštaj preko CS. Tamo ću biti za oko 10 dana do 2 nedelje. Potom moram vozom kroz Kazahstan do Almatua (jer je Kazahstan ogroman a bezvizni režim je 30 dana i potom mora da se izađe iz zemlje). Tamo apliciram za kirgistansku vizu (čeka se 10 dana) ako ne mogu da dobijem kinesku, kao što verovatno ne mogu (još čekam info o tome). Potomn iz Atmatua idem u Kirgiziju, Biškekm da apliciram za kinesku vizu. Malo vozim po Kirgiziji i onda su dve opcije:
1. nazad u Kazahstan pa vozim do kineskog Urumčija, odakle vozom mogu za Peking
2. pređem granicu iz Kirgizije i uđem u Kinu (oprevoj je ne 4.5600 mnv) ali je problem odatle što opet moram na Urumči pa na Peking jer je to već septembar i kasno je da idem preko Himalaja.

Nisam odbacila ni onu opciju da iz Kazahstana idem opet u Rusiju pa u Mongoliju pa iz Ulanbatora da apliciram za kinesku vizu. ALi mis,lim da neću imati vremena za to jer je u Mongoliji od septembra prilično hladno.
Videću kako će se stvari odvijati.

[Sci]

Prva opcija ti je najbolja, madca ni poslednja nije losa, ako ces vozom Iz Ulan Batora do Pekinga, posle na jug da juris lepo vreme...

[pauza]

Ajde, ljudi, pomagajte. Stanar mi se iseljava od avgusta. Ako ne nađem drugog, biće to kraj putovanju. Ako znate nekoga da traži stan a ko bi uredno plaćao, javite mi se na mejl ili PP. Hvala.

Podaci o stanu:

Banovo brdo, ul. ŽArka Vukovića Pucara (200 m iznad Požeške), 40 m2, jednoiposoban (odvojena kuhinja, zaseban dnevni boravak i spavaća soba), terasa samo od ovog stana 30 m2, 13. sprat, CG, klima, 2 lifta, kablovska, tel., kompletno namešten. Cena 200 evra, mesečno.

[Ivan_xcv]

Auuu, zao mi je sto ne mogu da pomognem, iz Nisa sam, nadam se da ce drugovi iz Bg-a naci nesto...

[pauza]

Poslednji gruzijski dani
20-23. jun



-- Žao mi je, odbili su tvoju aplikaciju za vizu -- kaže Hasan, Iranac kog sam zamolila da u moje ime pozove službenika u ambasadi, onoga što jedva natuca engleski.

-- Zašto?! Kako?!

-- Nisi imala pozivno pismo. Rekao je da ga nabaviš i ponovo apliciraš, i dobićeš vizu za dva dana.

Ma paz' da ne bi'. Da ponovo dam pedeset pet evra, plus trideset ili četrdeset agenciji za pozivno pismo. Nemam te pare. A ionako se ispostavilo da bih nakon Irana morala da nekako preletim do Indije, pošto najverovatnije ne bih mogla da dobijem pakistansku vizu. Tako da mi ovo odbijanje zapravo više odgovara, osim što mi je teško da prežalim bačeni novac i što me je pomelo, jer sad moram da menjam planove na prečac.

U glavi imam prilično jasnu rutu preko Rusije i Kazahstana do Kine, mada mi nedostaje najvažnija informacija da bih bila spokojna: gde mogu da dobijem kinesku vizu?

Ovde neću ni da pokušavam da apliciram, jer traže gomilu dokumenata koje bih teško nabavila; ako bih i uspela, to bi mi uzelo još najmanje dve nedelje. A ishod je neizvestan, jer kineska ambasada u Tbilisiju nije na glasu kao velikodušna u odobravanju viza. U Rusiji bih morala da idem čak do Moskve, što otpada koliko zbog vremena, toliko zbog novih troškova. Ostaje samo Kazahstan, ali na svim putničkim forumima čitala sam da ju je tamo nemoguće izvaditi. Šta ako je to zaista tačno? Užasava me pomisao da se nađem u ćorsokaku negde usred kontinentalne Azije, a uoči nastupanja nimalo romantične zime. Jedini izlaz iz te situacije vidim u tome da otpedalam još par hiljada kilometara severnije, čak do Mongolije, jer u Ulan Batoru kinesku vizu izdaju poput aspirina u srpskim apotekama. Ali i za to mi treba najmanje još dva meseca, što znači da ću zagaziti duboko u jesen.

Tup! tup! tup! -- u glavi mi pulsira od bola. Hvata me panika. Mora da postoji neki izlaz, neka mogućnost koju nisam ni razmotrila. Ali sad ne mogu više ni da mislim. Hoću samo da odem odavde, iz ovog grada u kome čamim već mesec dana vozikajući se okolo-naokolo. Izgubila sam dragoceno vreme i više neću ni sekunde više da čekam! Idem put Rusije, pa šta bude!

Polazim iz ovih stopa! Zbogom Tbilisi!



*

Srećom te sam krenula dosta kasno i odmakla svega četrdesetak kilometara. Kažem, srećom, jer su me narednog jutra, kada sam se probudila neuobičajeno rano, već u pet, skolale brižne misli.

Šta ako...? Možda bih ipak...? A da sam barem...? I onda, ideja: da se vratim u Tbilisi i proverim šta ovde mogu da uradim. Tek da budem sigurna, da se posle, za dva meseca, ne bih kajala što nisam ni pokušala.

Kineska ambasada radi od devet do jedanaest i ako budem brza, stići ću do otvaranja. Pa ako se ispostavi da mi ne trebaju svi papiri koje inače traže Gruzijcima, imaću dovoljno vremena da popunim sve formulare i da ih danas predam (jer naredni radni dan im je tek prekosutra). To će onda značiti ponovni ostanak u Tbilisiju, ali bolje još pet dana čekanja nego da se posle hvatam za glavu što nisam preduzele sve što sam mogla.

I eno me pola sata pre otvaranja pred ambasadom. Cupkam, šetkam ispred, da (još uvek) pušim, sad bih pojela paklicu cigareta. Dolaze ljudi i pred vratima se pravi dugačak red. Zar svi hoće u Kinu?

Vrata se najzad otvaraju. Prolazim detektor i stajem pred šalter pridržavajući se za ivicu pulta poput kakvog davljenika kada se obema rukama uhvati za spasilački čamac. Dok čekam da me službenica udostoji pažnje, čitam jedno od retkih obaveštenja na engleskom, kojeg nema dole na tabli.

“Od 1. juna nerezidentima se ne izdaju vize.”

Kakav baksuz! Ceo maj čekala sam iransku vizu, umesto da sam...

Ali ne, ne smem tako da razmišljam. Kad bi znao da će pasti, čovek bi seo, kaže naš narod. Besmisleno je da okrivljujem sebe zbog toga što nisam pogodila kakav će biti ishod s iranskom vizom.

Službenica me najzad pogleda, ali sad nemam šta više da je pitam. Ipak, sačekam da mi i ona potvrdi kako nema šanse da ovde apliciram.

-- Ne, žao mi je. To je stvar odnosa između dve države. Probajte u nekoj drugoj zemlji.

E stvarno, ta diplomatija...!


*
Pošto sam dobro utvrdila kako u oba smera izgleda prvih četrdesetak kilometara vojnog puta od Tbilisija ka Kazbegiju, i noćila i drugu noć u istom selu (samo na drugom mestu e da bih izbegla objašnjavanje zašto sam došla pa otišla pa opet došla), narednog dana sam napokon mogla da krenem dalje.

Put me vodi oko akumulacionog jezera Zhinvali, koje mi je sve vreme zdesna, pa mogu da odmaram oči na zelenoj površini iz koje izranjaju zaobljena brda. Ali hvatam sebe kako više gledam u afalt i preda se, tek pokatkad bacivši pogled ka jezeru. Šta mi je? Da li to postajem zasićena nekim slikama? Jedva se nateram da stanem i napravim dve-tri fotografije.

No zato mi crkva i utvrđenje Ananuri do kojih uskoro stižem izazivaju ono ushićenje zbog kojeg uvek osetim neodoljivu želju da vrisnem. Vau! Kakav sklad linija, boja, oblika -- kao iz mašte ili bajki.

Zastajem na mostu nedaleko od velelepnog zdanja, što moćno dominira na brdu iznad reke, i ovekovečujem ga na desetini snimaka. Ne odvajajući oči od njega, dopedalam do zidina i napre ih obiđem sa svih strana. Tek potom uđem unutra.

I prilično se razočaram: dve crkve, od kojih je danas samo jedna u funkciji dok druga služi kao ostava za sve i svašta i skrovište psu-lutalici od vrućine; unutar kapele, bledi ostaci nekadašnjih fresaka; toranj nepristupačan od visoke travuljine; oko izvora gomila smeća a česma zatvorena ili presahla; iz cigala zidina buja korov -- slika kao iz srednjeg veka nakon kakve pošasti.

Zar nema nikog da makar travu pokosi?



*

Desetak kilometara dalje put se 'premešta' s jedne obale na drugu i počinju serpentine. Uspon nije previše naporan, pa mogu da uživam u svakoj sekvenci pejsaža koji se lagano, brzinom od sedam-osam kilometara na sat, odmotavaju pred mojim očima.

Ne znam šta je lepše i šta me više ushićuje: reka u dolini koja, kako se uspinjem, postaje sve tanja i tanja dok se ne pretvori u vijugavu liniju. Ili seoce što se unedrilo malo iznad nje, na obodu planine, a koje sa mnom kao da se igra žmurke, jer mi je čas sleva, čas zdesna, zavisno od strane kojom vodi serpentina. Ili na nabore i ulegnuća u podnožju Kavkaza, zbog kojih izgleda kao da je preko njega nehajno prebačena ogromna draperija intezivno zelene boje, koja se na suncu preliva od jarke do mrke kada ga natrkile oblaci. Zbog nje, ova inače visoka i oštra planina deluje sva nekako mekano i toplo.

Stajem svaki čas da fotografišem, ali nije to to -- ja bih da ovekovečim njegov prastari spokoj, i dah vetra što donosi neki nepoznat miris tamo od mora, i moj osećaj sreće što sam tu -- jer tek sa svim tim, slika bi bila potpuna. I zato činim jedino što mogu: pakujem utiske u bisage budućih sećanja koja će ponovo oživeti jednog dana, u nekim pričama.



*

Neminovno, poredim Kazbegi sa Svanetijem. I bez mnogo razmišljanja, ovo što sada gledam mnogo više mi se dopada. Ali neke stvari su izgleda zajedničke kavkaskim mestima na sličnim visinama,, poput cena, koje su i ovde dva do tri puta više nego bilo gde 'dole'.

Ipak, u Gudauriju, poznatom turističkom i skijaškom mestu, konobarica u kafeu gde sam htela da natočim vode, pozvala me je na kafu na račun kuće. Neki mladić poveo me je da mi pokaže put do jedine prodavnice, skivene iza novosagrađenog kompleksa. A policajac, kog sam pozvala kroz prozor njegove kancelarije u prizemlju, prekinuo je sve poslove da bi neometano mogao da odgovori na moja brojna pitanja:

Kakav je dalje put?

Koliko je udaljen Džvari, najviši pas?

Da li negde usput ima vode ili moram da nosim pet litara odavde?...

Žestoko se kolebam da li da nastavim s pedalanjem ili da ovde negde kampujem, pa sutra da produžim. Nebo je crno, u daljini grmi. A vetar duva u ovom pravcu, te su teški oblaci sve bliži. Nema sumnje da će uskoro početi nevreme.

Ali tek je tri sata i nisam previše umorna. A i volela bih da u istom danu ispedalam ceo put do vrha i tamo nazdravim toj maloj pobedi otvarajući “Kazbegi” pivo koje sam upravo kupila.

Hoću-neću. Preračunavam razdaljinu i odmeravam svoje snage. Ne bih da klonem negde usred ničega. Mogu ili ne? Ma naravno da mogu. Idem!

Munja mi obasja put i zagrmi negde sasvim blizu. Ohrabrujuće, nema šta.



*

Tri puta je počinjao pljusak dok sam stigla do vrha. Prva dva sam još bila blizu varoši, pa sam uspela da nađem nadstrešnice -- jednom na zgradi u izgradnji, drugi put u napuštenom toru -- ali kako bi kiša prestajala taman kada bih se ja tamo sklonila, trećeg puta nisam ni pokušala da tražim zaklon.

Dok se voda sliva niz mene, snažno stiskam volan bicikla pedalajući s naporom. Točkovi mi opasno proklizavaju dok nastojim da izbegnem rupu do rupe na podlozi od šljunka, u koji se pretvorio do maločas odličan put.

Nije mi lako, ali vozačima automobila je još teže. Zlirado se smejem u sebi što moraju da voze petnaest kilometara na sat. Eto leka za ludu vožnju Gruzijaca -- izorati im sve puteve!

A kada me vozač jednog džipa, što se spuštao iz suprotnog smera kao po jajima, upitao koliko je još kilometara tako loš put, ne trepnuvši ga slagah:

-- Sve do jezera, sigurno dvadeset pet, možda i trideset kilometara.

-- A?! -- zinuo je, složivši očajan izraz.

Klimnuh glavom uverljivo i nastavih svojim putem. Mala bezazlena osveta. No onda mi sinu da on dolazi iz Rusije, jer ovaj put nema bočnih krakova kojima bi bio povezan sa drugim gruzijskim drumovima. Okrenem se da proverim oznaku na njegovim tablicama, ali već je zamakao iza krivine. Nema veze, ko zna kako tek ti Rusi voze.



*

Imam još sasvim malo do vrha. Nakon mnogih pasova preko kojih sam vozila, počela sam da skoro nepogrešivo prepoznajem kada se zaista bliži kraj nekom usponu, a kada su znakovi, poput zaravni ili kratkog spusta, samo privremeni predah pre nego što se uzbrdica nastavi, i to obično još strmije nego do tada. Rekla bih da dobro 'čitam' ovu planinu i da mi njeni oblici kažu da ću vrlo brzo otvoriti ono pivo na vrhu.

Radujem se unapred, ali pomalo mi je i žao što se uspon završava. Volim pasove. Od početka putovanja, kada sam ih se bojala, naučila sam kako da vozim na njima a da ne padnem od umora. Oslobođena od tog straha, otkrila sam lepotu u savladavanju krivine za krivinom, kada je svaki sledeći metar na točkovima izazov a svaka osvojena serpentina mali uspeh i novi razlog za neodustajanje. I sada uvek pomalo zažalim kada nazrem kraj tom ritmu u kom kao u nekom transu, svedena samo na telo i volju, pobeđujem sebe i stižem na vrh.

Džvari, visok 2395 metara, najviši na dosadađnjoj turi. Čestitam sama sebi, prislanjam bicikl uz kameni znak na kome je upisana visina i naziv pasa, stavljam bocu 'Kazbegija' da pozira i to ovekovečujem na fotografiji.

Odavde je dalje sve spust, čak do Vladikavkaza u Rusiji. I to bi bio novi razlog za slavlje da po ovakavom putu nije gore voziti nizbrdo nego uzbrdo. Stavljam kacigu i ajd, lagano, skoro sporije nego do maločas, stiskajući snažno kočnice sve vreme.



*

Nakon mesta Kobi, put postaje ponovo asfaltni, gladak poput stakla. A predeli su možda još i lepši od pređašnjih, ako je poređenje uopšte moguće. Ono što je sasvim sigurno, širina je veća, kao da su se litice razmaknule, dajući prostora dolinama da se prostru poput ogromnih tepiha. Po sredini njih -- reka, kao nit koja ih sve povezuje u kilometre i kilometre dugu stazu. Bilo bi zanimljivo hoditi njome, gledajući sve ove vrhove odozdo.

Na obodu litice kojom se spuštam razmilele se stotine ovaca i jaganjaca. Jedan čobanin stoji uz ogradu puta. Stari Kazbeg, liči na kapetana na kormilu broda ili vojskovođu na vrhu brda. USpravanm sa šakom na čeku kao vizirom od prejakog sunca, nepomično motri šta njegove čete rade. Mene jedva i da udostoji pogleda.

Nešto niže, na omanjem platou uz put, metalni krst visok tri-četiri metra a iza njega staza koja vodi do brdašca, što se nadnelo nad reku. A tamo -- humka, poslednje boravište nekog vozača kog su previše poneli dobar put, zavodljiv spust a možda i alkohol. Pokoj mu duši.

Ja pak ne ispuštam kočnice.



*

I najzad stižem na granicu.

Hoću li proći? -- uvek isto pitanje. Znam da ništa nisam ni skrivila ni pogrešila, ali kao da je jedan slučaj kada je granična policija ljudima zagorčala život bez ikakvog razloga. A i još uvek su mi živa sećanja na posebnu, nimalo prijatnu proceduru prema Srbima u pred-belošengenskim vremenima. Ne jednom, osetila sam se kao krivac dok su me ispitivali i proveravali moju vizu.

Sada pak imam objektivan razlog za brigu: ovaj granični prelaz namenjen je samo motornim vozilima. A bicikl to nikako nije, što znači da ću verovatno morati da ustopiram neki četvorotočkaš da bih prešla. No dobro, to mi se već desilo na prelazu iz Poljske u Ukrajinu.

I tako i bude. Opazivši me još dok sam se spuštala ka ograđenom zemljištu, jedan vojnik krenu mi u susret.

-- Ne možeš preko. Vrati se i nađi neki prvoz -- kaže na ruskom.

Pokorno klimnuh glavom. S graničnom policijom se ne raspravlja. Okrenem se i krenem da guram bicikl nazad pogledom tražeći neko mesto u hladovini odakle bih mogla da imam dobar pregled puta i da brzo reagujem kad naiđe neki pik-ap ili kombi. No, nakon jedva pet-šest metara, isti glas me zaustavi.

-- Odakle si?

Okrenem se a uniformisani mi priđe.

-- Srbija. Jeste li čuli za Srbiju?

Klima glavom, ali ne mogu da procenim da li je to samo reda radi ili stvarno zan gde je Srbija. Kakogod, on to ponavlja u voki-toki nekome tamo dole, verovatno nadređenome.

-- Ti sama?

-- Da.

-- I koliko voziš tako?

-- Biće godinu dana u julu.

Vojnik se iznenadi, ali ništa ne prokomentariše nego sve uredno prenese tamo nekome. I onda reče:

-- Ajde, vrati se, pustićemo te.

Ne pokazujem veliku radost dok satjem u red iza vozila. Ko zna šta bi posmilili.

Graničar staje pored mene a uskoro mu se pridružuje i kolega. Pitaju me sva ona pitanja koja ljude i inače zanimaju: odakle sam krenula, da li vozim sama sve vreme, dokle ću tako, koliko kilometara sam ukupno prešla, koliko prelazim dnevno, gde spavam, zašto to radim...

Negde usred te priče dolazi stariji vojnik, očito onaj starešina s kojim je prvi razgovarao voki-tokijem. Zagleda bicikl i bisage, pa nešto priča prvome koji mi prevodi.

-- Kaže da imate najbolje sedište na svetu.

-- Bruks! Vi znate za Bruks?! -- sva moja uzdržanost ode do đavola. Čovek ima veze s biciklizmom, kako da ne budem oduševljen!

-- On se mnogo bavio sportom -- odgovori prvi, kao da je pročitao moje misli.

Bivši sportista poče da objašnjava nešto, često pominjući Bruks i raritet. Ništa ne razumem, ali klimam glavom na sve što kaže i smejem se i dalje oduševljeno. Očito je da ću zahvaljujući njegovoj ljubavi prema sportu preći granicu na dva točka a bez motora.

-- Ali od nas ne zavisi šta će biti na ruskoj strani -- kažu mi na rastanku, kada me njihovi propuste na ničiju zemlju.

Biće to da će mi i tamo najpre reći što i ovde. Na šta ću ja odgovoriti:

-- Ali Gruzijci su me pustili.

I to će biti dovoljno. Čarobna rečenica koja će mi otvroti rampu za ulazak na rusku teritoriju. Jer šta su pa oni gori od svojih suseda?

A ja ću samo reći: Hvala vam, i jedni i drugi. Bio je to mali korak za vas, a veliki za cikloturizam.

[vladetaub]

Ovo će biti dobra knjiga predosjećam...čije su stranice boje ranog proljeća...
A možda i ne samo knjiga?
Da li sam već napisao da se divim tvom poduhvatu? Ako jesam,da ponovim!
Nego...jel ti nama baš sve ispričaš?
Želim ti dobro zdravlje i sreće i da trivijalnost u vidu novca ne ometa tvoj Put!

Svi te moji mnogo hvale,
primi pozdrav od Tamnave

[chamade]

Ovo će biti dobra knjiga predosjećam...

I to mnoooogo dobra knjiga.

Tvoj put je dostojan svakog poštovanja.
Pozz iz Smedereva!!!

[pauza]

Kakav je vaduh na 2.395mnv? Jel stvarno toliko razredjen?

Mislim da se to oseca tek na preko 3500 mnv. A zavisi i od kondicije. Znam da mi je nekad, nakon zime posebno, i 2100 na Kopaoniku izazivalo vrtoglavicu

Nego...jel ti nama baš sve ispričaš?

Pa preskacem ono u vezi sa sexom, drogama i rokenrolom, ostalo sve prijavljujem

Želim ti dobro zdravlje i sreće i da trivijalnost u vidu novca ne ometa tvoj Put!

Da, hvala. te trivijalnosti mi zestoko menjuju planove, pa sam sad umesto u Astrahan i potom Kazahstavn, dopedalala u Rostov na Donu, pored kojeg ima neka eko-farma na kojoj cu ostati izvesno vreme da radim za smestaj i hranu, i sacekam dok moji ovlascenici u BGD nadju novog podstanara.

[pauza]

Sve srećne porodice...

"Sve srećne porodice nalik su jedna na drugu, svaka nesrećna prodica, nesrećna je na svoj način"
Lav Tolstoj, "Ana Karenjina"

25-27. jun

Nekada ne razumem zašto činim neke stvari. Ako, recimo, kažem sebi da selo s nazivom Zmijsko nije mesto na kojem želim da pravim pauzu za ručak i odmorim se dok pripeka malo ne popusti, kao i da mi sve do uveče ne treba ništa iz prodavnice, čak ni hleb, zašto onda stajem kod poslednje radnje u mestu, parkiram bicikl i ulazim? Samo da bih videla kakve su cene? Ne verujem da to može biti razlog.

Kako god, ušla sam.

Unutra, prijatna svežina a iza staklenih ormara s namernicama jedno sasvim ljupko devojačko lice. Osmehnuto prijazno i otvoreno, na nečin koji već počinjem da prepoznajem kao 'ruski'.

Progovorimo možda rečenicu-dve, kada nam se iz neke odaje pozadi, koja je odvojena zavesom, pridruži starija žena, po svoj prilici devojčina majka. Isto okruglo, blago lice, isti osmeh.

Dva-tri pitanja -- odakle sam i kuda idem -- a onda poziv da popijem s njima kafu ili čaj. Premišljam se (jer, prisećam se, ja ne želim da ovde pracvim pauzu), ali majka me obodri:

-- Hajde, nećete valjda da vozite po ovoj vrućini?

Zapravo, sve do sad sam verovala da hoću. Ali sam se predomislila.

*
Prolazim između dva široka osmeha u rashlađenu, zatamnjenu sobu. U njoj, stariji muškarac, dva deteta, jedna baka. Glava porodice sedi na kauču i gleda teve, deca se igraju na podu, a staramajka secka nešto za trpezarijskim stolom. Sena koja me neodoljivo podseća na one crteže u udžbenicima jezika za početnike, u lekciji iz koje se uče srodstva i nazivi glavnih delova pokućstva.

Nazovem im dobar dan, a oni mi svi složno uzvrate. Majka me posadi za sto, a ćerka mi već prinosi tanjir, pribor za jelo i šolju za kafu. Stiže boršč, ruska salata i osetinski pirog.

-- Kušajte! -- nutkaju me žene.

I ja pokušavam da jedem, ali ne uspevam od njihovih pitanja. Sve ih zanima i ja os vemu pričam: i ko sam i zašto i kako. A oni se čude i smeju se, svaki čas uzvikujući:
-- Mali dec!
Primećujem da otac, po imenu Artur, ništa ne pita, prepuštajući ženama da zadovolje svoju radoznalost. No zato komentariše mnogo toga što kažem i svaka njegova opaska pohvalna je po mene na način iz kog mi je jasno da me razume.
Nekad i ne završim priču, a on je iz nje već izvukao suštinu koju kao poentu i objašnjenje kazuje ženama, u jednoj ili dve sažete rečenice:
-- Pa da, nemaš obaveza i nikad nećeš biti zdravija i mlađa nego sada.
-- Svaki dan novi izazov, nikad ti nije dosadno.
-- Slobodna kao ptica na grani.
Potvrđujem kroz smeh, iskreno se radujući što sam ovde, u nekom seocetu na severnom Kavkazu, naišla na toliku širinu i razumevanje.
I na toliku saosećajnost, jer kao što me Artur razuzme, tako me ove žene osećaju. Pa kad mi pri pomenu mojih roditelja, i protiv moje volje krenu suze, Tanja, kako je ženi ime, pozove me da ostanem jedan dan u njihovom domu.
-- Odahni ovde, a sutra nastavi put.
-- Ostani, Snežana -- pridruži joj se i ćerka po imenu Albina. A njeno dvoje dece sednu svako sa po jedne moje strane i zagrle me.
-- Ne znam. Imam samo mesec dana da budem u Rusiji bez vize a granica sa Kazahstanom je daleko. A i treba da se registrujem u policiji, mislila sam da to uradim sutra, u Pjatigorsku -- razmišljam naglas.
-- Imamo i mi ovde policiju, možeš ujutru da odeš tamo sa Maratom, on ima prijatelja u policiji. Kad to završite, može da produžiš s mirom put. A?
Pitam ko je Marat i saznajem da je to Arturov i Tanjim jedini sin. Najmlađe dete. A imaju i još jednu ćerku, najstariju, po imenu Toma, koja uskoro treba da stigne sa svoje troje dece. Maratu je pak teško ući u raspored kretanja.
Au, kolika porodica! I svi su tako dragi. Može samo da mi prija vreme koje budem provela s njima. A imaju i internet, pa ću moći da završim mnogo toga. Jedan dan ionako ništa neće promeniti.
-- U redu -- kažem a i mojim licem se razlije osmeh.
-- Ostaješ! -- uzvikne Albina sva srećna i zagrli me.

*
Porodica Kajtukov živi od prodavnice, od turizma i od imanja -- od svega pomalo.
Radnju su otvorili još pre dvanaest godina i u njoj rade majka i obe ćerke naizmenično. Ali raditi u prodavnici za njih ne znači sedeti besposlen i čekati na kupce. Pošto između radnje i dnevno-trpezarisjkog boravka nema vrata, već su prostorije odvojene samo zastorom, to se čuje čim neko uđe. I to daje slobodu ženama da u međuvremenu rade u zimskoj i letnjoj kuhinji koja se nalazi u dvorištu do dnevnog boravka.
Jer posla ima koliko hoćeš. Zmijsko se nalazi između poznatih banja mineralne vode i Kavkaza, pa u dogovoru sa vodičima, pre ili posle obilaska planinskih atrakcija, turisti ovde imaju doručak, ručak ili večeru. Artur je adaptirao deo dvorišta i garaže za tu svrhu, a žene su se pobrinule za bogat meni sa kavkaskim i osetinskim specijalitetima.
Leti imaju toliko posla da im je u ispomoć došla Tanjina majka, koja inače živi u Ukrajini. Svakog jutra, sedamdesetogodišnja baka Raja već od šest sati razvlači testo za osetinski pirog i slatke pite, jer treba namesiti dovoljne ko,ličine i za radnju i za turiste.
Kad joj ne pomaže, Tanja priprema obede za dvu čeljad u kući, te sprema, čisti, pere. I juri u prodavnicu da usluži kupce.
Albina i Toma su udate i svaka sa svojom porodicom živi u zasebnoj kući, nedaleko odavde. Ali po smenama rade u prodavnici, kao i sve što treba po kući.
To je što se žena tiče.
Muškarci rade takođe, ali čini mi se, neuporedivo manje.
Artur, recimo. Kad ujutru pomuze kravu, seda na kauč i u stanju je da sedi sat-dva skoro nepomično, gledajući u prazno i povremeno othukujući. Često se desi da nijedna žena nije u radnji ni u kući, već sve posluju napolju, pa kad neki kupac uđe, Artur ih sa svog kauča doziva. Nije se desilo da ustane i sam usluži mušteriju, kao da mu je zabranjeno da kroči u radnju.
Kasnije, tokom dana, on ima raznog posla u bašti, oko zasada i voća. No opet, vrlo često sedi besposlen ili gledajući televizor.
A Marat -- pa njemu se zaista ne može ući u trag. Ujutru ode, svrati oko ručka da nešto prezalogaji i ond aopet nestane sve do večeri.
I Artur i Tanja, svako na svoj način, požalili su mi se zbog toga što za njega nema posla.
-- Da li kod vas isto tako mladi školovani ljudi ne rade? -- upitao me je Artur.
-- Da, isto -- klimnuh tužno glavom. -- NIšta da se nađe za MArata?
-- Pocvremeno ima posla, ali nije za njega. Mi smo ga školovali da sedi kao gospodin u kancelariji a ne da ide po terenu -- objasni mi Tanja.
Na moja pitanja o tome šta je tačno njegova struka, saznajem da je kontrolor nečega, ali nisam razumela čega -- zvučalo je kao da je školovan za posao u "ministarstvu ruda i gubljenja vremena".
Kako god, porodica Kajtukovih očito počiva na plećima triju žena, kojima se leti pridružuje i četvrta.

*
Sutradan me očekuje neprijatno iznenađenje: ponedeljak je a javne službe u Zmijskom ponedeljkom ne rade. To je razlog za brigu jer sam u međuvremenu, na internetu saznala da je za registraciju neophodan ruski host, bilo kao privatno lice, bilo kao predstavnih nekog hotela. Što znači da ću po odlasku odavde, u Pjatigorsku morati da platim trideset ili pedeset evra za smeštaj, samo da bi me registrovali. Jer ne mogu da tek tako zaustavim nekoga na ulici i pitam ga da krene sa mnom u policiju da bi me prijavio kao svog gosta.
Psujem u sebi birokratsku (i policijsku) državu dok pakujem stvari za polazak. Bilo bi previše pitati ove ljude da ostanem još jedan dan kod njih. A suma koju ću po svoj prilici morati da izdvojim ozbiljno će uzdrmati moj skromni budžer, pa me to čini veoma zabrinutom.
Ipak, pokušavam da se smešim dok se opraštam sa ženama. Tanja mi pakuje jedan hleb (po to sma valjda i bila ušla u radnju?) i baka-Rajin osetinski pirog. Ne vidim Artura pa je zamolim da ga pozove kako bih se i sa njim pozdravila. Bio je negde u bašti.
Dok mi pomaže da izguram bicikl na ulicu, pita me što sam smrknuta. I ja mu se požalim na sumu koju ću morati da ostavim u nekom hotelu, samo zbog glupe birokratije.
-- Pedeset evra! Ne dolazi u obzir! -- uzvikne. -- Vraćaj se. Sutra policija radi i sutra ćeš to završiti ovde.
Itznenađena sam. Stvarno to nisam očekivala.
-- Ajde, ajde -- gura me nazad. I s kapije objašnjava nešto Tanji na osetinskom jeziku, koji čak ni Rusi ne mogu da razumeju.
Ne želim da budm na teretu nekome, a posebno ne ovim ljudima koji su me toliko srdačno ugostili, pa pokušam da se prihvatim nekog posla u kuhinji. Ali mi ni Tanja ni Artur ne dopuste.
-- Ti si gost. Mi kažemo: tri dana si gost, a posle, ili put pod noge ili postaješ član porodice.
Smejem se. I Turci imaju sličnu uzrečicu, kao i Srbi uostalom. Čini se da je tri dana univerzalno vreme za ugošćavanje namernika.
Zato spokojno opet sedam za kompjuter a domaći se raspoređuju na svoja "radna mesta".

*
Nekad je svaki novi dan novi razlog za brigu. Utorak je, i zmijska policija radi, ali pre podne imaju sastanke pa je radno vreme pomereno za posle ručka, nakon dva. To kaže Maratov prijatelj policijac.
Nerviram se. Danas je poslednji dan kada moram da se registrujem. U suprotnom, sledi mi kazna kada budem izlazila iz zemlje. Novčana, nimalo simbolična -- čak do pet hiljada evra. A nije tako teško zamisliti situacije kako se to može dogoditi: ako (ne)redno vreme ovdašnje opolicije preraste u produženu pauzu do sutra, ili ako budu zatrpani poslom, ili ako ne znaju kako da me registruju... s birokratskim stvarima čovek nikad ne može da bude siguran.
Artur pokušava da me razvedri šalama, a Tanja se prihvata okretanja brojeva telefona svih uticajnih ljudi koje poznaje. I nakon nekoliko poziva, dobija pravu informaciju od načelnika policije: registracija se obavlja u pošti.
-- Idemo? -- Tanja je spremna čim prekine vezu.
Otkuda joj samo toliko energije i volje?

*
U prvoj pošti ne znaju kako se to radi, pa nas upućuju u drugu, glavnu, u centru sela. Do tamo ima da se potegne tri-četiri kilometra, pa zato ustopiramo nekog komšiju koji je krenuo kolima u istom pravcu.
Zgrada glavne pošte je stara ali dobro održavana. Unutra je sve renovirano: prket je ishoblovan i lakiran, zidovi sveže okrečeni, pultovi od univera i stakla koji se sijaju, italijanske kancelarijske stolice s kojih još nije skinut zaštitni celofan...
Samo su službenice iste kao pre dvadeset ili pedeset godina, sa istim navikama. Otuda su u staklenim ormarima, uz MTS kartice, mobilne telefone, razglednice i USB memorije, koji su potisnuti u pozadinu, izlo9žene đerpe, setovi tanjira, čaša i drugo kuhinsko posuđe. Sa metalnih držača flajera i letaka vise peškiri i čarape "MAde in China".
Službenica je ljubazna, ali beskrajno spora. A kada najzad dođemo na red, ona uspeva da od posla koji podrazumeva izrdau dve fotokopije Tanjinog i mog pasoša i popunjavanje dva lista formulara -- pravi jednočasovnu veoma komplikovanu rabotu. I sve to, naravno, praćeno važnim othukivanjem i zabrinutim klimanjem glave.
Dok se ja nerviram, pitajući se hoće li umeti da to uradi a da ne pogreši nešto zbog čega kasnije mogu da imam problem, Tanja seda na stolicu pozdai -- i zaspi u sekundi. Jadna žena, toliko je umorna.
Dođe mi prosto žao kada službenica ipak nekako izađe na kraj sa tom rabotom zvanom registracija, koju mi veoma brzo i uspešno naplati.
Budim Tanju da krenemo. Uzimamo taksi i jedva uspem da se izborim sa njom da ja platim.

*
Ali ako sam mislila da ću odmah po povratku kući krenuti dalje, onda ništa nisam naučila o ovim ljudima.
U našem odsustvu, stigle su Albina i TOma sa decom i kuća je sad puna. Ali i dalje je sve prilično tiho i mirno. Deca se skoro ne čuju, iako se igraju unutra. Kada se pokoškaju zbog nečega, Artur ili devojke to reše brzo, bez podizanja tona. nema plača ni razmaženog ponašanja.
Kakva porodica!
Na puštaju me da odem dok s njima ne ručam.
A za obedom, Artur me pomalo začikava zbog toga što sam jutros bila na rubu očaja, a sada se radosno smejem.
-- NE shvatate. ja nisam u svojoj zemlji i zato moram striktno da poštujem pravila. U Srbiji ne bih hajala i da zakasnim sedam dana, jer znam da se ništa ne bi desilo. Ali kao stranac, u tuđoj zemlji, nemam taj komfor.
Čini se da Artur razume.
Zapitkuje me o daljim planovima, pa se u jednom trenutku zamisli i onda reče važnim tonom, kao da mi postavlja nagradno pitanje:
-.- Da si kod kuće imala prihod od dve hiljade evra, da li bi pošla na ovaj put?
Pitanje je dobro, zaista dobro. Ali nije pravo za mene. Jer, godinu ili dve pre moje odluke da se upustim u ovu avanturu, ja jesam imala toliku platu. Bila sam biznis-vumen, i živela za dane vikenda kada ću s planinarima ili biciklistima povbeći u prirodu.
Sve im to ispričam.
Artur klima glavom i širi ruke podražavajući ptičja krila.
-- Sad si voljna svuda -- kaže dok imitira slobodan let.
-- Tačno tako. Mada bi mi onih dve hiljade evra dobro došlo, makar kao jednokratna ispomoć.

*
U tom tonu završavamo ručak i razgovor. Moje bisage su spakovane i ostaje još samo da se pozdravim sa ovim ljudima i odem.
Šta reći na rastanku? Koliko puta ponoviti "Hvala!" za sve što su uradili za mene? Da li bi razumeli ako bih im rekla da sam se za ova dva dana zaljubila u njih, u sklad u kojem žive? Da i ja njima zavidim, kao što zavide i oni meni.
Ili sve prećutati i posle pisati o njima. Jer srećne porodice najmanje toliko zaslužuju, makar sve bile nalik jedna na drugu.

[pauza]

Jedna devojka iz Hrvatske, takođe Snježana, odvažila se da krene na put oko sveta biciklom. Nije potpuno sama, jer je na put povela i svog vernog psa. Ovo je njen prvi blog sa putovanja: http://srecaokosvijeta.blogspot.fr/2012 ... rosse.html

[pauza]

Usputna opažanja o Rusiji i Rusima

Zubi
Kada mi se Rus ili Ruskinja stariji od trideset pet nasmeju, znam da ću ugledati ili vilicu sa krnjavim ostacima zuba, ili zlatne navlake. Nemoguće je ne primetiti koliko broj ljudi ih ima. U nekih su čak svi zubi zlatni.

Ne znam o čemu se tu radi. Brajan ima jednu zlatnu navlaku, skoro nevidljivu jer je visoko u vilici. Objasnio mi je da se za nju odlučio jer je socijalno pokrilo troškove zlata, koje je u Americi neuporedivo jeftinije od porcelana.

Da nije i u Rusiji ista priča?

Javni toaleti
Od trinaest zemalja, mahom u Istočnoj Evropi, kojima sam do sada pedalala, Rusija ima ubedljivo najgore javne toelete. To se prvenstveno odnosi na ve-cee na benzinskim pumpama. Brendirani nazivi poput LukOila, nisu nikakav garancija da će ve-ce biti pristojan, čak ni da ga ima. Ne jednom, nije ih bilo, ili su to bili poljski toaleti, samo ne u drvenim već u ozidanim kućicama. A sasvim je sigurno da će biti prljavi i smrdljivi.

Ne mogu a da ne poredim sa turskim ve-ceima, čak i u zabitima visoko u brdima, koji su primer čistoće.

Voda
Rusija je prva zemlja u kojoj je veliki problem naći pijaću vodu. Od Kavkaza do Crnog mora, što je pre evropski nego azijski deo Rusije, nisam videla nijedan izvor ili javnu česmu. Na većini benzinskih i gasnih stanica, gde sam se u ostalim zemljama uvek snabdevala zalihama, postoji samo tehnička voda. U Gruziji ili Grčkoj, nije bilo nikakve uočljive razlike ni u boji ni u ukusu tehničke i pijaće vode, dok je ovde prva žuta kao da izlazi iz blatnjavih cevi.

Mnoga sela imaju samo tehničku vodu. Kada sam u jednom od njih pitala šta koriste u domaćinstvima, odgovor je bio -- flaširanu. Okej, za piće, ali za kuvanje i pranje namernica?, insistirala sam. Kupovnu, takođe, glasio je odgovor.

Budući da sam jedno vreme prodavala filtere i kućne mini sisteme sa prečišćavanje vode, namah sam izračunala da bi se prosečnom četvoročlanom domaćinstvu, koje dnevno troši najmanje pet litara vode, kupovina mini-sistema isplatila za manje od dva meseca.

Namernice
Na moje veliko iznenađenje, cene namernica u Rusiji niže su nego u Turskoj ili Gruziji, a, koliko se sećam, vrlo slične onima u Ukrajini (sve zemlje u okruženju). Vekna hleba je od 13 do 20 rublji, jaje 30 kopejki, pivo 35 rublji, litar i po flaširane vode 30, puter od 20 do 50, kilo makarona ili pirinča oko 30, zelen 13 do 20, mleko 25 rublji litar.. Dnevno prolazim sa četiri evra.

Internet
Vrlo je teško naći javni internet. U tri grada, i tri Mekdonaldsa, gde obično iskoristim besplatni vaj-faj, ovaj već dugo nije u funkciji. Zašto?

Trebalo mi je vremena da otkrijem o čemu je reč. Naime, svi koriste besplatni internet -- 3G, preko svojih mobilnih telefona i ajfona. Otuda javna mesta nemaju potrebu za hot spotovima.

Ljudi
Rusi su lep narod, podjednako žene i muškarci. Uočila sam dva dominantna tipa: svetlokosi, belog tena i pretežno astenične građe i tamni, čiji su pripadnici prosečno niži i krupniji.

Na prvi pogled, često deluju nadmeno, posebno devojke. Ne pada im na pamet da se osmehnu ako ih zaustavim na ulici ili u radnji da nešto upitam. Nekoliko puta se desilo da me namerno ignorišu, svejedno da li im se obratim na ruskom ili engleskom.

No, to je samo na prvu loptu. Nakon dva minuta, pozvaće me na kafu ili mi najsrdačnije poželeti srećan put.

Jezik
Engleski retko ko govori. Čak i kada im je jasno da sam stranac, obratiće mi se na ruskom, podrazumevajući da ga znam. Nekoliko njih me je čak i upitalo zašto se u Srbiji ne uči ruski.

Sećam se opservacije Aleksandra Zinovjeva u Poletu naše mladosti (čitala za Marksizam na faksu), da su u onoj, komunističkoj Rusiji, autoru mnogo puta rekli: A zašto bismo mi učili strani jezik kad smo ogromni; neka drugi narodi uče ruski.

Izgleda da sličan stav živi i danas.

Putevi i vozači
Za razliku od Gruzijaca, Rusi su prilično oprezni i korektni za volanom. Kaniondžije me obilaze u širokom luku i retko kada trube.

Za cikloturistu, najveći problem u Rusiji može da bude vrlo mali broj sporednih puteva. Imam dobru mapu, u razmeri 1:100.000, što znači da jedan centimetar označava razdaljinu od deset kilometara, ali kada sa nje odaberem neki put iscrtan belom linijom (sporedni), biće zagušen saobraćajem kao i magistralni.

Drugi problem za pedalofila mogu da budu velike razdaljine između naselja. Ovde mi se prvi put desilo da vozim više od pedeset kilometara a da ne vidim nijednu kuću čak ni daleko od puta.

Predeli
Deo kojim sam vozila poznat je po izvorima prirodnog gasa. Mahom je ravničarski, u beskrajnim oranicama i poljanama suncokreta, te mi je bilo neviđeno dosadno da pedalam. Ničega zanimljivog ni za fotografisanje.

Ruske kuće
Uglavnom su prizemne, drvene i sa fasadama u dve boje. Česta je kombinacija plave i zelene: drugom bojom ocrtani su okviri oko prozora. Deluju neodoljivo ljupko, kao iz bajke.

Policija, obezbeđenje i slični organi
Nevidljivi su ali zato oni sve vide. Nekoliko puita zastala sam na napuštenim gasnim stanicama zbog toaleta ili sam, pedalajući kroz beskrajnu ravnicu bez ijednog drvceta, pokušala da odahnem u hladovini neke od onih malih kuća pokraj puta, u kojima su zaključani strujni vodovi (ili nešto tome slično). I svaki put, iako nikoga nije bilo kilometrima na vidiku, za deset minuta najkasnije, pojavio bi se naoružani vojnik da me opomene da smesta odem.

Serbija jednako vojna
Kada im kažem odakle sam i upitam da li su čuli za Srbiju, najčešći odgovor je: “Da, čuli smo nešto, tamo je (bio) rat?” Onda pokušavam da im objasnim kako u Srbiji nikad nije bio rat, kao ni u Rusiji, ali jeste u drugim republikama, kao recimo kod njih u Gruziji ili Dadžestanu... Ne znam koliko shvataju, ali svaki put me pogodi što je im je to prva asocijacija na nas. Ako je to najbitnije što braća Sloveni znaju o nama, šta je onda ostalo za druge, 'nebratske' narode?

[Sci]

Snezana uziva, pa sam resio da posetim te krajeve po kojima ona vozika, da proverim ne ide li mozda busom i brcka se u djakuziju dok mi mislimo da se pati po satorima... . Dakle, zanima me sledece:" gde ces biti 24'tog, 25'tog, 26'tog, u to vreme bi trebalo da stignem do Astrahana". Ja polazim 18'tog, u Sevastopolju sam 21'vog i 22'gog nastavljam prema Krasnodaru (poplave ). Iskreno se nadam da cemo se videti, mozda i bivakovati zajedno.

[pauza]

Dragi Sci,

Nazalost, trenutno nimalo ne uzivam. KAda sam ostala bez podstanara, promenila sam rutu jer ne smem da se udaljavam na IStok dok ne budem imala neki siguran izvor prihoda. A i bila sam nasla jednu WWOOF farmu u ovom delu Rusije i mislila da tamo ostanem neko vreme. No, ispostavilo se da mogu da me ugoste svega par dana (to su oni dilovi> ti sljakas za njih a oni ti daju klopu i smestaj). Tako sam odustala od te farme i stala u Taganrogu, to je mesto na ruskoj obali Crnog mora, 60 km od granice s Ukrajinom. Kampujem na plazi a od prekjuce radim po ceo dan na ulici kao prodavac kvasa i limunade. Sledece nedelje, do 23, moram da izadjem u Ukrajinu da bih mogla da se vratim u Rusiju i tako steknem pravo na novih 30 turistickih dana bez vize. Da li ce to biti i kako, ne znam. Prilicno sam demoralisana zbog cele situacije jer moram da budem na jednom mestu, zlopatim se za 3 evra dnevne zarade a rizik da me uhvate i deportuju je ogroman. No, posto imam sredstva da prezivim svega jos mesec do emsec i po, a ne znam da li ce moji prijatelji dotle naci podstanara, moram da pokusam da to prolongiram sto duze mogu.
Sve u svemu, odgovor je sledeci> u Kazahstanu a ni Astrahanu sigurno necu biti dotle, sve i da mi sutra padnu novci s neba. Bicu u Taganrogu po svoj prilici. Ovo je moj ruski broj pa je najbolje da mi pustis SMS gde vec budes tih dana> +89383085422

Zelim ti srecan pocetak ture, dobro vreme i super zabavu!

Pozdrav!